Za Crnu Goru: dve rute i jedna koja se ne juri
Do mora se stiže na dva načina, a razlika nije u kilometrima nego u tome koliko puta ćete stati i gde vam popuste kočnice.
Auto sa beogradskim tablicama na Krstacu iznad Kotora, u tri po podne, sa gepekom punim i klimom na maksimumu — to je scena u kojoj se svake godine desi isti razgovor. Neko na zadnjem sedištu kaže da miriše na paljevinu. To nisu kočnice suseda. To su vaše.
Kratak odgovor za onoga ko traži samo rutu: od Beograda do Podgorice ide se preko Čačka, Užica, Nove Varoši i Prijepolja na prelaz Gostun–Dobrakovo, pa kroz Bijelo Polje i Mojkovac na Kolašin — oko 460 km i, sa graničnim prelazom, sedam do osam sati. Alternativa preko Novog Pazara i Rožaja je slična po kilometraži, sporija po asfaltu i skoro uvek praznija na granici. Sve ostalo u ovom tekstu je o tome kako da tih osam sati ne budu iscrpljujućih osam sati.
Ruta preko Bijelog Polja: brza dok traje autoput
Prvih dvesta kilometara su najlakši deo dana. Autoput E763 od Beograda preko Obrenovca i Ljiga do Preljine kod Čačka, pa dalje deonicom do Požege, guta vreme — Beograd–Požega je oko 175 km i ispod dva sata kada nije špic. Tu se autoput završava i počinje pravo putovanje.
Od Užica preko Zlatibora, Nove Varoši i Prijepolja ide dvotračni put koji je lep i spor. Uspon na Zlatibor, pa spust ka Kokinom Brodu, pa uspon ka Prijepolju — sve to na jednoj traci, sa kamionima i sa kolonom koja se pravi iza svakog sporijeg vozila. Ovde se gubi vreme koje je autoput uštedeo, i ovde se prave greške u preticanju o kojima smo pisali odvojeno u tekstu o preticanju na dvotračnom putu leti.
Prelaz Gostun–Dobrakovo je glavni pravac i zato u sezoni ume da bude najsporija tačka celog puta. Subotom ujutru, između sedam i jedanaest, čekanje od sat i po nije izuzetak. Ko krene u pet iz Beograda, na granici je oko podneva — najgore moguće vreme. Ko krene u dva ujutru ili posle podne, prolazi.
| Deonica | Km | Vreme | Karakter |
|---|---|---|---|
| Beograd – Požega | 175 | 1 h 50 min | Autoput, naplata |
| Požega – Prijepolje | 110 | 2 h | Dvotračni, usponi, kolone |
| Prijepolje – granica Gostun | 25 | 25 min + čekanje | Uzak, uz Lim |
| Dobrakovo – Mojkovac | 65 | 1 h 10 min | Kanjon Tare, ne juri se |
| Mojkovac – Podgorica | 85 | 1 h 15 min | Deonica autoputa + Morača |
Od Mateševa do Smokovca kod Podgorice radi deonica autoputa Bar–Boljare, oko četrdesetak kilometara mostova i tunela kroz teren kroz koji se ranije puzalo. Ona je najveća promena na ovom pravcu u poslednjih deceniju i skraćuje spust ka Podgorici za dobrih pola sata. Režim naplate na njoj se menjao od otvaranja, pa ga ne prepisujemo — proverite pre polaska.
Deo puta kroz kanjon Morače, tamo gde autoputa nema, je uzan, sa tunelima bez rasvete i sa stenom koja visi nad kolovozom. Naočare za sunce se skidaju pre ulaska u tunel, ne u tunelu.
Kad se od Podgorice ide na more
Ovde put nudi izbor koji većina napravi loše, jer ga napravi navigacijom.
Prvi je tunel Sozina na pravcu Podgorica–Sutomore, nešto preko četiri kilometra, sa naplatom. On preseca planinu i izbacuje vas na more za dvadesetak minuta. Bez njega se ide starim putem preko Sutormana, koji je duplo duži, pun serpentina i po vrućini surov za kočnice i za putnike. Sozina se plaća i vredi svaki cent.
Drugi je ulazak u Boku. Ko ide za Herceg Novi, Tivat ili Kotor, ima trajekt Kamenari–Lepetane preko tesnaca Verige: plovidba traje desetak minuta, radi non-stop i skraćuje obilazak celog zaliva za oko pola sata. Leti se pred trajektom stoji, ali se stoji u hladu i uz more, što nije isto kao stajati u koloni na suncu.
Serpentine iznad Kotora, i zašto se tu ne žuri
Stari put Kotor–Njeguši–Cetinje je najlepša i najzahtevnija deonica u ovom delu Evrope. Penje se od nivoa mora do prevoja Krstac na skoro hiljadu metara, kroz niz oštrih serpentina od kojih su neke jedva širine i po vozila, sa kamenim zidićem umesto zaštitne ograde i sa pogledom pravo na zaliv.
Dve stvari tu obaraju ljude. Prva je spust: ko ga vozi na kočnici, za pet minuta ima vrelu kočionu tečnost i pedalu koja tone. Spušta se u drugoj brzini, motorom, a kočnica se koristi kratko i odlučno, pa se pušta da se hladi. Kompletno objašnjenje zašto tečnost ključa pre nego pločice dali smo u tekstu o kočnicama leti, a tehniku samog vođenja kroz krivinu u tekstu o serpentinama.
Alternativa preko Novog Pazara i Rožaja je slična po kilometraži, sporija po asfaltu i skoro uvek praznija na granici.
Druga je mimoilaženje. Na uskim delovima ne postoji dogovor ko ima prednost — postoji samo onaj ko je bliži proširenju. Stanite na proširenju, sačekajte, mahnite. Autobusi i kombiji ovde saobraćaju i njima se ustupa uvek, bez razmišljanja.
Uspon iz Kotora ka Njegušima je prijatniji od spusta i po vrelom danu manje opterećuje auto. Ako imate izbor, penjite se ovuda ujutru, a vraćajte se magistralom.
Noć ili dan, i gde se staje
Postoji stara podela na one koji kreću u dva ujutru i one koji kreću u šest. Obe škole imaju pravo, ali iz različitih razloga.
Noćni polazak rešava dve stvari odjednom: prazan je autoput do Požege i prazna je granica. Cena je što ceo dvotračni deo preko Zlatibora vozite umorni, u mraku, na putu bez rasvete i sa divljači koja u avgustu izlazi na kolovoz u zoru. Ako se odlučite za noć, pauza od petnaest minuta na svakih sat i po nije preporuka nego uslov, i vozač koji je taj dan radio ne bi trebalo da sedne za volan.
Dnevni polazak je bezbedniji, ali traži strpljenje na granici i klimu koja stvarno radi. Najpametniji kompromis koji u redakciji koristimo: polazak oko četiri po podne, dvotračni deo se pređe po svetlu i bez kolona jer se tada svi vraćaju, granica se hvata oko devet uveče kada je najpraznija, a spust ka Podgorici pada u noć kada je autoput ionako prazan.
Za pauze važi jednostavno pravilo: staje se na usponima, ne na spustovima, i staje se pre nego što bude potrebno. Poslednja razumna velika pauza pred granicu je u Novoj Varoši ili Prijepolju; posle granice, u Bijelom Polju ili Mojkovcu. Između njih se nalazi kanjon u kojem se ne staje bez razloga.
Hidden gems
Prelaz koji niko ne koristi. Jabuka kod Prijepolja je manji prelaz nekoliko kilometara od glavnog i redovno je prazan kad je Gostun zakrčen. Put do njega je uži, ali gubitak od deset minuta na asfaltu vraća se sat vremena na rampi.
Ruta preko Rožaja i Berana — ulazak na Špiljanima kod Ribarića — duža je za pola sata po satnici, ali je gotovo uvek prohodna i vodi kroz predeo koji autoput nikada neće preseći. Za povratak, kad se ne žuri, bolja je od dolaska.
I jedna sitnica koju svi zaborave: pumpe u kanjonu Morače su retke. Rezervoar se puni u Mojkovcu ili u Kolašinu, ne posle njih.
Za sam auto pred polazak važi ono što smo razložili u tekstu o pripremi za vrelinu i 1400 kilometara: pritisak u gumama za natovaren auto, kočiona tečnost koja nije starija od dve godine i klima koja radi. Na Krstacu se ne popravlja ništa.
Pitanja i odgovori
kratko i konkretno- Koliko traje put autom od Beograda do Crne Gore?
- Do Podgorice oko 460 km i sedam do osam sati preko Čačka, Užica, Prijepolja i prelaza Gostun–Dobrakovo. Do Budve računajte još sat vremena preko tunela Sozina.
- Koja je ruta za Crnu Goru bolja, preko Prijepolja ili preko Rožaja?
- Preko Prijepolja je kraće i brže po asfaltu, ali je prelaz Gostun najopterećeniji u sezoni. Preko Rožaja se gubi oko pola sata, a granica je gotovo uvek prazna.
- Da li se serpentine Kotor–Njeguši mogu voziti običnim autom?
- Mogu, ali se spust vozi motorom u drugoj brzini, a ne na kočnici. Put je mestimično jedva širine i po vozila i mimoilazi se na proširenjima; autobusima se ustupa uvek.
